Proširene vene su dominantna bolest površnog venskog sistema. Pod proširenim venama podrazumevaju se dilatirane, izuvijugane i prominentne površne vene donjih ekstremiteta. Bolest je lake prirode i bezopasna je po život bolesnika. Međutim, proširene vene predstavljaju značajan socijalno-medicinski problem u razvijenim zemljama sveta zbog svoje velike učestalosti i ograničavanja radne sposobnosti obolelih.

Kako nastaju proširene vene?

Etiologija proširenih vena još uvek je nerazjašnjena. Činjenica da je čovek jedino živo biće na zemlji koji ima uspravni stav i dvonožno kretanje, kao i da jedino oboleva od proširenih vena (kod četvoronožnih životinja se ne javljaju proširene vene) ukazuje da nepovoljni hemodinamski uslovi u donjim ekstremitetima čoveka, u kojima se krv vraća prema srcu nasuprot dejstvu sila zemljine teže, te imaju značajnu etiopatogenetsku ulogu.

Što se tiče uzroka nastanka proširenih vena dominantne su dve teorije.

Prva smatra insuficijenciju valvula u glavnim stablima safenskih vena glavnim uzrokom proširenih vena, jer insuficijentne valvule omogućavaju regurgitaciju (vraćanje) krvi i povećanja venskog pritiska u distalnim segmentima.

Druga teorija smatra da je slabost venskih zidova uzrok proširenih vena, jer usled slabosti zidova dolazi do dilatacije pojedinih kako-nastaju-prosirene-venesegmenta vena i insuficijencije valvula.

Dok se još uvek vodi polemika da li su insuficijentnost valvula ili slabost zida posledica kongenitalnih ili stečenih poremećaja dobro su poznati faktori rizika od značaja za njihov nastanak. Najznačajniji su: ženski pol i trudnoća  (žene obolevaju 6 puta više od muškaraca, najčešće se javljaju posle 2 ili 3 trudnoće), profesije u kojima se dugo stoji i malo kreće (berberi, hirurzi..), gojaznost itd.

Svojim nastankom proširene vene dovode do otežanog vraćanja venske krvi u duboke vene, venske staze i povećanja venskog pritiska (hronične venske insuficijencije) u koži i potkožnom tkivu, praćene karakterističnim simptomima i znacima. Za razliku od primarnih proširenih vena, sekundarne proširene vene predstavljaju komplikaciju oboljenja dubokih i komunikantnih vena ili arteriovenskih fistula usled povećanog protoka i venskog pritiska. Klinička slika je varijabilna.

Estetski problem i niz drugih simptoma

U velikom broju slučajeva bolest je asimptomatska, praćena estetskim problemima naročito kod žena. Kod simptomatskih oblika najčešći simptomi i znaci su:

  • osećaj težine i napetosti u nogama na kraju dana ili posle dužeg stajanja koji nestaje tokom noći ili podizanjem ekstremiteta,
  • svrab na koži i bolni grčevi u mišićima tokom noći,
  • otoci u predelu skočnog zgloba koji se povlače tokom noći ili podizanjem ekstremiteta.

Neki autori, iz didaktičkih razloga, uobičavaju podelu na četiri klinička stadijuma. Cilj takvog klasifikovanja je potenciranje progresivnosti razvoja bolesti, uz napomenu da granice pojedinih stadijuma nisu uvek jasne.

Stadijumi bolesti proširenih vena

Prvi stadijum proširenih vena obuhvata tzv. kozmetičke (estetske) promene koje se manifestuju sitnim končastim, mrežastim ili metličastim proširenjima venskih sudova. Kod takvih bolesnika ne postoje poremećaji protoka venske krvi, a tegobe koje se javljaju su uglavnom estetske prirode. Kod nekih bolesnica zavisno od profesije (manekenke, estradne umetnice), pojava takvih promena može dovesti do psihičkih patnji.

Drugi klinički stadijum karakteriše pojava prostranijih i većih venskih proširenja koja su lokalizovana uglavnom u donjim delovima nogu (oko skočnog zgloba i na stopalu). Pri dužem stajanju može se javiti otok ( edem) stopala oko skočnog zgloba. Kod takvih bolesnika se javljaju i prve tegobe koje su izraženije tokom i neposredno posle dugotrajnijeg statičkog opterećenja. Najčešće tegobe su: bolovi, osećaj napetosti i nadutosti nogu, povišena lokalna temperatura i osećaj težine u nogama. Tegobe su obično izraženije noću, a kod nekih bolesnica i u vreme menstruacije.

Treći klinički stadijum se karakteriše značajnim proširenjima potkožnih vena koje su izvijugane, nepravilno i obilno proširene do debljine prsta, ponekad sa znacima tromboflebitisa, fiksiranog tromba (ugruška) u njima i promenama u boji okolne kože. U ovom stadijumu se obično nalazi i oštećenje zalistaka na ušću površinskih u duboke vene. Promene su najčešće izražene u slivu velike i male površinske vene nogu.

Poremećaji venskog protoka dovode i do oštećenja mikrocirkulacije i limfnog sistema. Ova stanja se manifestuje bolovima, osećajem nadutosti i ‘raspinjanja’ nogu, povremenim grčevima (posebno noću), trnjenjem, jačom prokrvljenošću kapilara, otocima pri stajanju, oštećenjem kože naročito u predelu stopala i oko skočnog zgloba i sličnim manifestacijama.

Kod bolesnika sa ovim stadijumom učestali su bolni tromboflebitisi variksa sa mogućim širenjem procesa i zahvatanjem glavnih površnih venskih stabala.

Četvrti stadijum obuhvata različite i brojne trofičke promene (promene u ishrani) kože i potkožnog tkiva. Variksi mogu biti različito ispoljeni, od slabih do enormnih. Karakteristična je pojava kožnih promena prouzrokovanih vens­kim zastojem. To su dermatitična, ekce­matoidna, pigmentna i druga oštećenja kože. Koža i potkožno tkivo se takođe menja i postaje sve više istanjena, atrofična ili zadebljala, ljuspasta i edematozna (dermatoskleroza). U ovom stadijumu nastaju i venske razjedine (ulcus venosum) bilo hipostatičkog ili posttrombotskog tipa.

Variksi u ovoj, terminalnoj fazi su skloni prskanju (pri dejstvu lake ozlede) što se manifestuje potkožnim krvarenjima ili pri prosirene-vene3prskanju (rupturi) većih variksa. U regiji istanjene kože može nastati i dramatično spoljašnje vensko krvarenje. Pri pojavi ove komplikacije neophodno je bolesnika postaviti u ležeći položaj, podići (elevirati) mu nogu, plasirati kompresivni zavoj od prstiju na stopalima do iznad mesta krvarenja i potom bolesnika uputiti na lečenje u odgovarajuću hiruršku ustanovu.

Upotreba elastičnih poveski, pogotovu iznad mesta krvarenja (stezanje kanapom, maramicom, gumom i sl.) ne sprečava nego pospešuje vensko krvavljenje iz raspuklih variksa. Svi bolesnici IV kliničkog stadijuma su zbog dugotrajnog, progresivnog i jakog hroničnog venskog zastoja, smanjene radne sposobnosti za zanimanja koja zahtevaju dugotrajno pasivno stajanje (statički zamor). Ta invalidnost se vremenom povećava pogotovo ako se ne preduzmu adekvatne mere prevencije i lečenja.

Od varikoziteta treba razlikovati tzv. uvećanja, hipertrofije, venektazije – ravnomerna proširenja venskih stabala izavanih pojačanim protokom venske krvi (kod sportista, fizičkih radnika, itd.). Komplikacije varikoziteta se najčešće ispoljavaju pojavom i razvojem teškog hroničnog venskog zastoja koji je praćen ozbiljnim narušavanjem venskog protoka i značajnim invaliditetom. Pored toga, u razvijenijim variksima dolazi do zastoja krvi, pa mogu nastati tromboze koje širenjem zahvataju i glavna površinska stabla, pri čemu nisu retke ni tromboembolijske komplikacije.

Dijagnoza

Osnove dijagnoze venskih variksa se utvrđuju već inspekcijom u uspravnom stavu bolesnika. Pažljivom palpacijom se može otkriti postojanje tromboznih (trombotičnih) masa unutar variksa, a auskultacijom se isključuje eventualno postojanje arterio-venskih spojeva (šantova).
Za preciznu lokalizaciju i stepen oštećenja funkcije venskih zalistaka neophodno je koristiti funkcionalne probe (testove za otkrivanje slabosti površnih odnosno komunikantnih vena).

Posebno je značajna primena EHO Doppler ultrazvuka, čime se značajno može smanjiti upotreba flebografije ili drugih invazivnih dijagnostičkih postupaka.

Kako lečiti proširene vene?

Terapija proširenih vena može biti:

  • konzervativna,
  • sklero-kompresivna (injekciona) i
  • hirurška.
Lečenje varikoziteta je teško i praćeno je značajnom pojavom ponovnih proširenja (recidivni variksi). Ponovni, recidivni ili rekurentni variksi mogu biti pravi (ponovna pojava prethodno odstranjenih variksa) ili lažni (pojava variksa van zone lečenja). Učestalost ponovne pojave variksa zavisi od vrste lečenja (konzervativno lečenje je praćeno obaveznim naknadnim variksima, hirurški metodi su praćeni značajno manjim procentom naknadnih rekurentnih variksa), sprovođenja preventivnih mera (elastična bandaža i izbegavanja statičkog opterećenja nogu, značajno sprečava pojavu naknadnih variksa).
Slično deluje i izbegavanje drugih faktora rizika (redukcija telesne težine, aktiviranje mišićne venske pumpe, itd.). Tip preduzetih terapijskih postupaka je diktiran stepenom uznapredovalosti venskog zastoja, tj. kliničkim stadijumom oboljenja.

U prvom stadijumu ne preporučuje se ni hirurško, ni sklerozantno lečenje, a upotreba medikamenata je minimalno dozvoljena (lokalno – masti) i eventualno, povremena upotreba anti­agregacione terapije. U ovoj fazi, najefikasnije je sprovođenje preventivnih mera (upotreba elastičnih zavoja ili čarapa, aktiviranje venske pumpe, izbegavanje dugotrajnijeg pasivnog stajanja i drugih faktora rizika).

U drugom stadijumu potrebno je nastaviti sa primenom elastične bandaže i opisanih preventivnih mera uz upotrebu venoaktivnih i antiagregacionih medikamenata. Savetuje se i primena sklerozantne terapije.

Treći i četvrti klinički stadijum zahtevaju lečenje operativnim postupcima (ekstirpacija – vađenje variksa, sa ili bez delimičnog ili kompletnog odstranjenja glavnih površinskih venskih stabala, insuficijentnih komunikantnih – perforantnih vena, a ponekad su potrebne i hirurške intervencije na dubokim venama).