Венски чир, (лат ulcus venosum), венски улкус, је промена на кожи које се јавља због неправилног функционисања залистака у венама,[1] најчешће на ногама у пределу потколеница (лат. ulcus cruris venosum). Код 70% до 90% хроничних рана јавља се венски чир.

Лечење венских чирева, чија је преваленца у одраслој популацији је 0,2 до 2%, изузетно су скупа и дуготрајна, при чему постоји значајна вероватноћа да ће се поновити након оздрављења. Једна студија утврдила је да до 48% венских чирева има рецидив до пете године, након примарног оздрављења.[2]

Тачна етиологија венског чира није одређена, али се сматра да настаје као последица оштећења венских залистака, који не раде правилно, и условљавају пораст притисак у крвним судовима. За нормално функционисање циркулације потребан је градијент (разлика) притиска између артерија и вена како би срце могло да пумпа крв кроз артерије према периферији. Када се поремети притисак крви у венама, значајно већи притисак у венама, у односу на артерије, доводи до трансудације (излива) и накупљања течности у ткивима због његовог истискивања из циркулације.[6] Фактори ризика за настанак венских чирева су;

 

Због нарушене функције вена, најчешће у у ногама, током времена долази до поремећаја циркулације у кожи и другим ткивима што резултује изменом њихове структуре и развојем болести;

  • Неправилан протока крви у венама изазива њихову препуњеност која их незаустављиво оштећује
  • Због накупљања крви, у даљој фази болести, притисак крви у ногама је тако висок да се ткивна течност сакупља у ногама.
  • Јавља се оток стопала и / или потколенице, а оне постају увећане („дебеле“), јавља се црвенило и почињу болови.
  • Ткивна течност притиска на све крвне судове, ткива и кожу потколенице.
  • Фибриноген из капилара се у виду наслага таложи перикапиларно и блокира транспорт кисеоника у ткиво што изазива ткивну хипоксију.
  • Недовољна оксигенација и екстравазација еритроцита доводе до знакова хипостатског дерматитиса.
  • Кисеоник и хранљиве материје не допиру до коже и ткива и она почињу да одумиру.
  • Одумирањем ткива настаје отворена рана (чир).
  • Овако настали услови доводе до отежаног зарастања коже након трауме као и каснији настанак дермосклерозе.

Патогенеза настанака и развоја венског чира заснива на 3 основна фактора (који су идентични за настанак чирева код повишеног притиска, дијабетесе и обољења вена); [7]

  1. Ћелијске и системске промена изазване старењем,
  2. Недовољан прилив крви због реперфузијских оштећења,
  3. Колонизација бактеријама и развој инфекције.

Клиничка слика

Први знаци формирања венског чира су: [8]

  • Мале отворене ранице које настају спонтано или након повреде коже потколеница (најчешће на њеној доњој трећини) које никако не зарастају,
  • Промена боје коже потколеница са појавом тамне пигментације,
  • Везивно ткиво постаје све тврђе,
  • Ноге су задебљане-отечене.